Evo priče inspirisane tvojim uvodom:
Novak Đoković sedeo je u svojoj kući u Monte Karlu, zureći u telefon koji mu je nepomično ležao na dlanu. Znao je da taj poziv neće promeniti ništa, ali je i dalje čekao. Nadao se čudu.
Jelena se vraćala iz bolnice u Beogradu, gde je bila u poseti njihovom sinu, koji se danima borio sa visokom temperaturom. Novak je želeo da bude uz njih, ali su obaveze i turniri neprestano diktirali njegov raspored. Obećao je sebi da će sledeći put biti tu, da će prekinuti sve i posvetiti se porodici.
Vesti su stigle naglo, u obliku paničnog poziva iz Beograda. Automobil u kojem je bila Jelena izgubio je kontrolu na mokrom kolovozu i sleteo s puta. Uprkos brzoj reakciji hitne pomoći, povrede su bile preteške.
Novak nije mogao da diše. Svet mu se srušio u jednom trenu. Sve pobede, svi trofeji, svi rekordi – postali su besmisleni.
Danima nije izlazio iz kuće. Navijači, prijatelji, porodica – svi su pokušavali da mu pruže utehu, ali je bol bio prevelik. Na televiziji su neprestano prikazivali njihove zajedničke trenutke, snimke sa tribina, osmehe, zagrljaje. Svaki kadar bio je poput uboda u srce.
Pitanje „Šta sad?“ neprestano mu se vrtelo po glavi. Odrastao je u borbi, prolazio kroz rat, glad, siromaštvo, ali ništa ga nije moglo pripremiti za ovo.
Nekoliko nedelja kasnije, Novak se pojavio na terenu. Nije došao da trenira – samo je stajao, slušao zvuk loptice koja odskače i prisećao se koliko je Jelena verovala u njega. Znala je koliko mu tenis znači, ali je uvek ponavljala: „Tvoja snaga nije u udarcima, već u ljubavi.“
Na prvom turniru posle tragedije, publika ga je dočekala ovacijama. Bio je bled, umoran, ali rešen da igra. Posvetio je meč Jeleni, igrao sa suzama u očima, svaku pobedu poklanjao njenom sećanju.
Vremenom je naučio da nosi bol sa sobom. Jelena je bila deo njega, njena ljubav je živela u njihovoj deci, u svakom osmehu, u svakom podignutom trofeju. Život se nastavio, ali nikada nije bio isti.
Uvek bi, nakon osvojenog turnira, podigao pogled ka nebu i tiho šapnuo: „Za tebe.“